Неке од смерница које помажу, како детету за формирање личности, тако и родитељима у процесу васпитања
1. Родитељ често покушава да заштити своје чедо од свих животних потешкоћа, радећи оно што и не мора
Родитељ треба да дозвољава детету да прави грешке, а затим, заједно са њим, дискутује о томе какву позитивну лекцију дете може извући из настале ситуације.
2.Родитељи често проводе вечери помажући својој деци око израде домаћег задатка
У васпитању своје деце родитељи треба да се придржавају следеће стратегије: дете одговара за урађен или неурађен домаћи и само је одговорно за то.
3. Родитељ често не покушава да схвати зашто се његово дете лоше понаша, као да га недовољно слуша у датом тренутку
Родитељ треба да саслуша своје дете, да би разумео шта се крије иза његовог лошег понашања да би пронашао могућност да свом детету помогне.
4. Најчешће родитељ гаји своје дете у атмосфери попустљивости, понекад му дозвољавајући да му се попне на главу
Родитељ треба да схвати да има потпуно право на лични простор, хоби и време проведено без детета. Он поштује како своје, тако и границе свог детета.
Слајм(10мл):
– лепак из тубе (охо);
– боја (може и водена);
– пена за бријање;
– шљокице;
– омекшивач за веш (активатор) или средство за сочива, неколико капи.
Мешати, мало по мало додавати састојке.
………………………………………………………………………………………………………….
Зашто је нашој деци досадно у школи, нестрпљива су, нервозна и немају праве пријатеље?
Jа сам радни терапеут са 10 година искуства у раду са децом, родитељима и наставницима. Порука из наслова је потпуно тачна – наша деца су све лошија и лошија у многим аспектима. Исту причу чујем од сваког наставника са којим разговарам. Већ дуже време траје пропадање друштвеног, емоционалног и академског функционисања деце, као и нагли пораст потешкоћа у учењу и других дијагноза.
Данашња деца долазе у школу емотивно недоступна за учење и постоје многи фактори у овом нашем модерном начину живота који доприносе овоме. Као што знамо, мозак је флексибилан. Окружење може учинити мозак „јачим“ или „слабијим“. Искрено верујем, да уз све наше најбоље намере, мозак наше деце напредује у погрешном правцу. Ево зашто…
Технологија
Технологија постаје бесплатан сервис за чување деце… Али плаћање вас чека иза угла, а валута је ваше дете.
У поређењу са виртуелном реалношћу, свакодневни живот је досадан. Када деца стигну у школске учионице, тамо их чекају људски гласови и реалне визуелне стимулације за разлику од графичких експлозија и специјалних ефеката које су навикли да виде на екранима. Након много сати проведених у виртуелној стварности, обрада информација у учионици постаје све тежи изазов за нашу децу, јер њихов мозак се навикао на висок ниво стимулације који пружају видео игре. Немогућност да обраде ниже нивое стимулације, какви се добијају у школи, оставља децу неснађеним у академским изазовима. Технологија нас такође искључује емоционално од наше деце и наших породица. Родитељска емоционална доступност је главна храна за мозак детета. На жалост, ми постепено лишавамо нашу децу ове хранљиве материје, најважније од свих.
Деца добијају све што пожеле, буквално истог момента
„Ја сам гладан!“ У секунди се заустављате на првој брзој храни. „Ја сам жедан!“ У реду, ево киоска. „Мени је досадно!“ Нема бриге, ту је телефон. Могућност да се одложи задовољство је један од кључних фактора будућег успеха и осећања среће. Ми заиста имамо најбоље намере и желимо да наша деца буду срећна, и чинимо их срећним у датом моменту, али они постају дугорочно несрећни. Одлагање задовољства значи могућност функционисања под стресом. Нажалост, наша деца постају постепено све мање оспособљена да се носе са стресом који на крају постаје огромна препрека за њихов успех у животу.
Немогућност да се одложи задовољство се често види у учионицама, центрима, ресторанима и продавницама играчака у тренутку када дете чује „Не“, јер родитељи нису научили своје дете на такав одговор.
Деца владају светом
„Мој син не воли поврће“, „Она не воли да иде у кревет рано“, „Он не доручкује“, „Она не воли играчке, али она је јако добра са Ајпадом“, „Он се облачи како он жели“, „Она је превише лења да једе сама“… То је оно што сам чула од родитеља. Од када деца диктирају како родитељи треба да се понашају? Ако их пустите да сами одлучују, све што ће они урадити је да једу шпагете, кроасане, гледају телевизију, играју се на својим таблетима и никада не иду на спавање. Зашто им онда дајемо да раде шта год пожеле а притом знамо да то није добро за њих? Без правилне исхране и квалитетног ноћног сна, наша деца долазе у школу раздражљива, анксиозна, и ослабљене пажње. Поред тога, шаљемо им и погрешну поруку. Они уче да могу да раде шта год пожеле. Концепт „оно што је потребно урадити“ је одсутан. На жалост, да би се постигли одређени циљеви у животу, оно што је потребно урадити често се не поклапа с оним што желимо да радимо. На пример, ако дете жели да буде добар студент, оно мора да учи. Ако жели да буде успешан фудбалер, оно мора напорно да вежба сваки дан. Наша деца знају врло добро шта желе, али им је веома тешко да ураде оно што је неопходно за постизање тог циља. То доводи до недостижних циљева и оставља децу разочарану.
Забава, забава и само забава
Направили смо вештачки забаван свет за нашу децу. Не постоје досадни тренуци. У тренутку када се дете смири, ми поново крећемо са забавом јер у супротном осећамо да се не радимо своју родитељску дужност. Живимо у два одвојена света. Они имају своје забавни свет а ми имамо свој напорни свет. Зашто нам деца не помажу у кухињи или око веша? Зашто не покупе своје играчке? Ово су основни монотони послови који тренирају мозак да буде функционалан и они су неопходни да би дете могло касније да учи у школи. Када дођу у школу, и почне време за учење, њима то постаје превише тешко. Њихов мозак је обучен само за бескрајну забаву а не за досадан рад.
Ограничене социјалне итеракције
Ми смо сви превише заузети, тако да дајемо нашој деци дигиталне геџете да би и они били „заузети као и ми“. Деца која се играју напољу, у неструктурираним природним срединама уче и социјалне вештине. На жалост, технологија је заменила играње напољу. Исто тако, технологија је учинила да и родитељи буду мање доступни за друштвену интеракцију са својом децом. Очигледно, деца су пала у други план… Геџети који нам чувају децу нису оспособљени за развој социјалних вештина. Сетите се да већина успешних људи има развијене управо социјалне вештине. Ово је приоритет!
Мозак је као мишић који можемо дресирати изнова и изнова. Ако желите да ваше дете вози бицикл морате га томе научити. Ако желите да ваше дете буде у стању да сачека, морате га научити стрпљењу. Ако желите да ваше дете научи да се дружи, мора развити социјалне вештине. Исто важи и за све остале вештине. Нема разлике!
Читајући горе наведене проблеме, немојте пасти у очај ако препознате себе и своје дете. Можете променити ствари и никад није касно. Ваше дете може постати успешно на друштвеном, емотивном и академском плану. Ево како то да учините:
1. Ограничите употребу технологије и уместо тога се емотивно повежите с дететом
Изненадите их цвећем, насмејте се, голицајте их, оставите им емотивну поруку у ранац или под јастук, изненадите их изласком за ручак, плешите заједно, пузите заједно, туците се јастуцима… Идите на породичну вечеру, играјте друштвене игре, возите бицикл, прошетајте увече…
2. Тренирајте одлагање задовољства
Нека чекају! У реду је да им буде досадно – то је први корак ка креативности
Постепено повећавајте време чекања између „желим” и „добијам”
Избегавајте коришћење технологије у аутомобилима и ресторанима, а уместо тога научите их да чекају.
Ограничите константно грицкање грицкалица
3. Не плашите се да поставите границе
Немојте се плашити да поставите границе. Деци су потребна ограничења за срећан и здрав раст!
Направите распоред. Нека се зна кад је време оброка, време спавања, време за игрице
Размислите о томе шта је добро за њих а не шта је оно што желе, односно не желе. Они ће вам за то захвалити касније у животу. Родитељство је тежак посао. Морате бити креативни како бисте их навели да ураде оно што је добро за њих, јер је то углавном супротно од онога што они желе.
Деца морају имати доручак и јести квалитетну храну. Они морају да проводе време на отвореном и спавају довољно како би у школи били концентрисани и способни за учење.
Претворите ствари које им се не допадају у емпативно стимулишуће игре
4. Научите своје дете да обавља монотоне послове од најранијег доба јер је то темељ за његову будућу радну способност
Овде спадају активности као што су слагање веша, поспремање играчака, распакивање намирница, постављање стола за ручак, намештање кревета…
И овде важи правило да будете креативни. Нека њихов мозак повезује ове послове са нечим позитивним.
5. Учење социјалних вештина
Научите их да враћају оно што узму, да деле, да побеђују и губе, да пристају на компромисе, да дају комплименте другима и да користе „молим и хвала“.
Из мог искуства као радног терапеута, деца се промене оног тренутка кад родитељ промени своју свест о родитељству. Помозите својој деци да успеју у животу кроз овакав начин понашања, и ојачајте њихов разум и осећајност – што пре то боље!
Извор: Victoria Prooday
……………………………………………………………………………………………………………..
Страх од школе
Страх је неугодно осећајно стање које се манифестује у напетости, стрепњи, нелагоди, неспокојству.
Важно је разликовати нормалне развојне страхове од правог страха (фобије) од школе.
Школска фобија је ирационалан страх везан уз неке школске околности (уз неку објективну или измишљену, ирационалну претећу опасност), манифестује се кроз избегавање школе на различите начине. Иако не постоји објективна опасност, код детета се јавља јака реакција тескобе.
Понекад је страх од школе прикривен, ‘камуфлиран’ (соматизирани страх), најчешће фиксиран у појединим деловима тела (болови у стомаку, главобоља, нагон на повраћање, претерано знојење и сл.) уз уредан лекарски налаз. Те се тегобе јављају пре или након школе, а не јављају се током викенда, празника.
Према Венар 2002. школска фобија јавља се у 0,4 до 1,5 % деце узраста од 5 до 17 година, најчешће се јавља у добу од 14 година, чешће код дечака, чешће код јединаца, код размажене и претерано заштићене деце.
Кад се те потешкоће јављају код млађе деце чешће се ради о сепарацијском страху (страх од одвајања).
Ученици који ‘маркирају’ избегавају школу јер им је негде другде занимљивије, док ученици код којих је присутан страх од школе кад побегну с наставе иду кући, не одлазе из школе на нека друга (занимљивија) места.
Најподложнија страху од школе су деца која су неприхваћена у скупини вршњака, деца која имају слабо развијене социјалне вештине, лоше односе и још лошије искуство са вршњацима. Догађа се и да их вршњаци прогоне, исмејавају, вређају, понижавају па се осећају неугодно, болно, јадно, очајно… То код њих може побудити страх од школе, због чега избегавају одлазак на наставу правдајући то болешћу или неким другим разлозима.
Ризик је повећан код претерано заштићиваног, размаженог детета које је у породици у средишту пажње, које у породици нема потребу за улагањем напора и труда у решавање насталих потешкоћа. У друштву вршњака нема повластица и само се мора за све изборити. Како дете није оспособљено за равноправност с другом децом може се осећати беспомоћно, угрожено, неуспешно, а ти осећаји отварају простор развоју страха.
Ризик је повећан и код деце чији су родитељи склони честој примени репресивних васпитних поступака (крутост, претње, физичко кажњавање…). Код детета је присутан реалан страх од могућих последица у случају неуспеха, који се може развити у школску фобију.
Није добро ни кад су очекивања од детета већа у односу према његовим могућностима, па им дете не може удовољити. Ту се јавља страх од неуспеха, као и страх од последица због могућег неуспеха, тј.страх да неће удовољити очекивањима (родитеља, учитеља…) те могућих последица због тога.
Наравно да је од изузетне важности однос ученика и учитеља, као и особа учитеља. Уколико се дете боји учитеља то може бити предуслов за развој страха.
И све оне околности које могу дете учинити незадовољним, несигурним, створити привид његове незаштићености, па и угрожености, могу проузроковати страх од школе, нпр. породичне тешкоће – брачне кризе родитеља, болест члана породице, одсутност члана породице, свађе и сл.
Детету је потребна помоћ старијих како би се решило страха. При томе је неопходна сарадња родитеља и школе. Наравно да је немогуће ‘вратити’ дете у школу без помоћи вршњака. Понекад је довољан и само један пријатељ да се дете осети прихваћено и задовољно, али је потребно у разреду градити осећаје поверења, уважавања различитости, развијати такве односе да се свако дете међу вршњацима може осећати сигурним и равноправним чланом.
Потребно је утврдити узроке страха, родитељи у договору с учитељем треба да настоје да их уклоне и треба предузети мере да дете заволи школу и учитеља, да се ослободи страха, стекне сигурност у властите способности, могућности и веру у постизање задовољавајућих школских резултата.
Уколико у школи и родитељском дому влада поверење, уважавање дечје личности, деца су добро прихваћени и равноправни чланови, имамо услове за здрав развој деце. Тада се деца осећају пријатно, сигурно, задовољно, сретно и нема места за развој страхова.
Квалитетан одгајатељ (родитељ, учитељ) омогућава детету да греши, а да за то не буде кажњено. Укидање страха позива на залагање. Прихваћање погрешака потиче учење. Успоставити поверење значи створити осећај да сам заинтересован: ту сам да бих ти помогао, а не да бих те повредио; мислим на твоје добро. Кад ти постижеш успехе, кад квалитетно радиш и кад задовољаваш своје потребе, то исто чиним и ја.
Може помоћи ако детету причамо о свом страху из детињства, о страховима и искуствима других људи, ако му причамо приче о храброј деци, храбрим људима… С млађом децом може бити корисно ако измишљамо, довршавамо приче у којима се неко боји, ако се играмо- измењујемо улоге, плашимо некога, ако се играмо пантомиме (будите страшни, глумите страх), можемо играти, измишљати страшне покрете…
Важно је нагласити да страх од школе није могуће решити код куће, изостанци из школе само подстичу дечји страх. Детету се може помоћи тачним планирањем, а не избегавањем ситуације.
Свако оклевање, покушај избегавања одласка у школу, а поготово јавно одбијање, родитељ мора да најозбиљније схвати. Добро је прво се обратити учитељу – наставнику детета, а уколико симптоми трају више недеља препоручује се помоћ стручњака.
Алма Ровис Брандић,
стручни сарадник социјални педагог
……………………………………………………………………………………………………………..
Како својој деци постављам границе
Др Ранко Рајовић гостовао је недавно у емисији РТС Ординација, где је говорио о томе како се окружење променило, шта је задатак родитеља и наставника данас, како се постављају границе деци и на који начин треба да се побринемо да направимо баланс између оног времена које деца проведе испред екрана и у неким физичким активностима.
На прво питање водитељке, каква су деца данас и да ли су другачија од претходних генерација, доктор каже:
„Да ли је окружење данас исто? Није, а окружење је 100% важно. Свака нова генерација уписаних у први разред мало је слабија од претходне. Па шта ће онда бити с децом ако будемо и даље упорно користили исте методе? Биће све лошији. Дакле, морамо да мењамо методе.”
Др Рајовић каже да је данас моторика код деце осетно лошија, опште знање такође, пажња слабија, речник сиромашнији. То значи да је проблем настао пре школе. И за то не можемо кривити само родитеље јер је велики проблем и окружење. Онда долази нови проблем, а то је школа. Деца, због неправилног развоја не могу да одрже пажњу, не могу да читају, да пишу, иако су интелигентна.
О манипулацији и границама
„Дете кад је срећно и ми смо. И ту је простор за манипулацију. Што је дете старије више контролише родитеље ако нису постављене границе. Ту долазимо до проблема мобилног телефона. Армија родитеља не зна шта ће са децом. Детету је тешко поставити границе, па они иду до тога да се буде ноћу да играју игрице. Дете кад игра игрицу добија ендорфин у више наврата и постаје такорећи зависно. Ендорфински стимуланси су морфијумски, то је као дрога.” – упозорава доктор Рајовић.
Говорећи о мајкама које неуморно пазе да дете док проходава ни случајно не падне, доктор каже да је то велика грешка.
„Дете када проходава треба да падне 500 пута у три месеца. Па мора да научи да падне! На једну руку, на другу, на обе… ако не науче, онда кад дођу у вртић, залепе се као даске. Јер не знају да падну, нису научили. Родитељи морају да схвате, заштићивање је добро, презаштићивање је лоше по дете. Добар пример је инстинкт који мајке имају. Оне када узму своју бебу оне је носе тако што је окрену ка себи и прислоне на груди. То је мајчински инстинкт. А кад тата тако носи бебу? Само кад мама гледа. Тата је пребацује из једне у другу руку, игра се с њом, врти је и тако активира врло важне регије у мозгу. Пустите тате да раде оно што је њихово.” – каже доктор, који је неуроендокринолог и оснивач НТЦ програма учења.
Како се гради ауторитет
Доктор Рајовић тврди оно што сви махом већ знамо, а то је да дете мора да има границу.
„Мој син Данило је за 5. рођендан добио неку видео-игрицу и пошто ја нисам баш за то питао сам рођаку која је то купила – зашто? Она ми каже: Па Ранко немој да си примитиван, сви то имају, како ће да се игра с другом децом, ако не зна ништа о томе? Па ви видите где је ту логика, кад он ту игрицу игра сам.”
Доктор каже да је одлучио да сину дозволи да игра пола сата дневно, али је то убрзо почело да измиче контроли.
„Покушао сам да му објасним да неће имати добру акомодацију ока, да ће имати проблем с пажњом кад крене у школу, неће моћи да чита дуже од 15 минута и да се то зове дислексија, он ме је пустио да завршим и питао: ‘Је л могу сад да играм?’. Ја видим да не вреди.
Добро, кажем, пошто си ме преварио пар пута, сад ћу да ти уземем ово док се не договоримо. ‘Тата, врати, договорићемо се.’ Питам га ја онда:
‘У реду, хоћеш да играш ово једном или два пута недељно?’
‘А не, ја хоћу сваки дан.’
‘Једном или два пута недељно? Ако се не договоримо узећу ти. Имаш 10 секунди. 10, 9, 8…’
‘Два пута.’
Онда смо договорили, по истом принципу, да то буде пола сата, понедељак и четвртак. Потписали смо уговор, који сам фотографисао. Већ сутра је он преварио. Узео сам му телефон, плакао је разним врстама плача. Следећи пут кад је преварио, плакао је сат времена. Трећи пут није ни плакао. Схватио је да постоји граница и да кад је пређе нема назад. То је мудрост родитељства, постављање граница. Родитељи морају да се едукују, да читају, да виде шта је ново да би научили да се на прави начин поставе.” – тврди доктор Рајовић.
Није проблем да дете гледа пола сата у екран па да после тога оде пола сата или сат напоље да се истрчи то некако надокнади. Проблем је ако нема кретања, већ се све своди на гледање у екран, главна је порука коју доктор жели да пошаље родитељима.
На питање када је у реду дати детету уређај, доктор Рајовић каже да он пре школе никако не би давао деци телефоне у руке, иако зна да је немогуће.
„Дете има досаду као фактор развоја. Кад му је досадно оно мора да мисли, да смишља, да користи играчке за забаву. Кад му укључите цртани, оно не мора ништа да ради, решен је проблем досаде. Детету се то допадне, хоће да све проблеме решава тако, одмах и сад. Као што цртани решава проблем досаде одмах и сад.”
Говорећи даље о важности покрета код деце он додаје да су најважнији предмети до 12. године физичко, музичко и ликовно. Главна активност је кретање, а мозак се развија у покрету, зато је посао детета да се креће. Ако дете не може да се креће у назад, оно сутра неће разумети математику у минусу. Деца треба да буду од јутра до мрака у покрету. То им омогућава развој. Парк, игралишта. Што им више отежамо покрете, оно се боље развија. Шетња по ивичњаку, пентрање, то је оно што им треба.
„Ја сам свестан да не може баш сваки дан у школи физичко, али постоје начини да деци обезбедимо квалитетан развој и на редовној настави. На пример, неки учитељи с којима ја радим, узели су ластиш, повезали клупе њиме, тамо где деца пролазе и окачили звончиће. Онда, кад дете иде на таблу, пролази туда, прескачући препреке, и у рикверц иде назад. Циљ је да звонце не зазвони. Тако се може надокнадити тај недостатак кретања.”
„Урош Петровић је на једној радиионици осмислио загонетку: У каквој су вези албастрос и број 40? Нико не зна, али креће погађање:
Распон крила, има 40 дм? – Одлично запажање, али није, него 35.
Толико година живи? – Аха, добро размишљаш, он живи на мору, здраво се храни и дуго живи. Чак 80 година.
Толико дана лежи на јајима? – Супер идеја, а зато што је велика птица, дуго лежи, и то 60 дана. Кокошка је мања, она лежи 21 дан, а албатрос 60.
Тако се учи. Сваки пут кад дају одговор ја их охрабрим тиме да добро размишљају, али онда кад схвате да одговор није тачан осете оно узбуђење као кад отварате поклон а не знате шта је унутра, па једва чекате да откријете. Тако добијене информације деца памте, тако се учи. Не даје му се информација на тацни као у школи. Важан је пут до знања.
Кад сам их после питао колики је распон крила, колико лежи албатрос на јајима, сви су у глас одговарали. Иначе, албатрос може да лети 40 километара на час.”
Све што дете каже, сваки одговор који да, треба да се охрабри. Када погрешно одговори, не морате ни да кажете да је то нетачно, довољно је да преврнете очима, да се дете обесхрабри. Дете треба учити да мисли, тврди доктор Рајовић.
„Родитељи кад имају малу децу купе оне заштите за утичнице. Чему сте ви научили дете? Па отићи ће код бабе и деде, код тетке, тамо неће бити заштита. Дете треба учити одмах узрочно-последичној вези. Ако крене да гура прсте, боље је да га одмах пецнете по прстићима, да схвати да ако буде дирао утичницу, да ће то бити непријатно.” саветује овај стручњак за дечји развој.
Говорећи о томе за која занимања спремамо децу данас, доктор Рајовић подсећа на то да, од 10 занимања која су данас најтраженија, девет их није постојало пре 10 година. То значи да ми данас децу припремамо за занимања која још не постоје!
„Шта вам то говори? Па да наш први циљ треба да буде да децу научимо да мисле.”
Савети за школу
– Уши на књигама и свескама (троуглићи од картона).
– На књиге и свеске би било добро да се ставе увијачи јер се тако боље чувају и увек изгледају уредно и лепо.
– Деца ће заокруживати бројеве свих страница у радним свескама које треба да се раде код куће па би требало редовно (свакога дана) проверавати то, као и школску торбу уопште.
– Могу да носе флашице са водом или чашу и воду пију за време часа с тим да им се скрене пажња да их добро затварају
– Треба да носе пешкирић за руке и сапун или влажне марамице и обавезно мало већу платнену салвету над којом ће јести ужину
Савети за код куће
– Домаће задатке је најбоље радити чим деца дођу из школе и ручају. Не остављати за увече, јер су онда уморна и нервозна (као и родитељи) и треба их радити под дневним природним светлом (да не би кварили вид).
– Када се ураде сва школске обавезе треба дете само (уз вашу обавезну контролу) да спакује школску торбу према распореду за сутрашњи дан.
– Дете треба да има свој радни сто и по могућству своју собу да учи и ради неометано. Ако и не постоје такви услови, треба му омогућити да ради увек на истом месту, да тај сто има одговарајућу висину и простор за књиге.
Столица треба да буде удобна, али не сувише да не би успављивала (најбоље су канцеларијске или оне за компјутер јер су анатомске).
Светло треба да пада тако да оно што се пише или црта буде осветљено, а не преко руке која пише.
– Подстицати децу да у столици седе право и оно што је јако битно, руке треба да буду наслоњене на сто због умора и дрхтавице (објаснити).
– Пратити да ли је глава на одговарајућој раздаљини од свеске (на тај начин проверавамо и да ли дете добро види.
– Обратити пажњу на правилно држање оловке. То се још може поправити у овом периоду, а после ће бити касно. Ако дете већ врло спретно барата оловком на неки несвакодашњи начин, не треба га по сваку цену исправљати јер то може да изазове фрустрацију и несигурност.
– Слична ствар је са леворукима. Њих не треба преусмеравати на писање десном руком зато што леворукост није болест већ нормална појава код људи.
– Такође, подстицати децу да лепо, стрпљиво и детаљно боје. Тако нешто треба вежбати и стварати навику за стрпљивим и детаљним бојењем без журбе, остављања белих површина између линија и пазити да не прелазе линијом преко оквира који се боји. Ових дана док још не пишу, они доста боје и било би добро да се то вежба.
Стварати навике педантности, стрпљивости и темељитости код таквих једноставних задатака је много важно због каснијих много компликованијих и захтевнијих задатака у животу и ствара самодисциплину код деце коју она у суштини воле.
Такође се то односи и на стварање радних навика код деце. Никад није рано да се почне са тим и родитељи који то не раде много греше говорећи нпр. “Ако сам ја морао да се мучим, не мора и он/она.
Задавати свом детету задатке примерене узрасту као што су спремање играчака, прибора, своје собе, ствари, одлазак у продавницу и тсл. могу да дају вишеструку корист управо њему да му касније ништа не буде тешко у животу и не мислите да ћете на тај начин мучити своје дете.
Једино што треба бити доследан и редован у задавању и провери одређених задатака. Деца воле када одређене ствари обављају редовно и увек (колико је могуће) у исто време, зачудићете се и сами колико је то плодотворно и после одређеног времена буди одушевљење и самопоуздање код детета.
РЕЦЕПТ ЗА ПЛАСТЕЛИН:
Састојци:
- 1 чаша соли
- 2 чаше брашна
- 2 чаше воде
- 2 кашичице лимунтуса
- 3 кашике уља
Измешати састојке и кувати док се не направи грудва. Готов пластелин је беле боје и може се офарбати прехрамбеним бојама или тушем у боји.